Itekako je moguce da se staras o sebi i roditeljima ako zivis u istih 30-40 kvadrata sa njima, a oni ne mogu da se staraju o sebi ili tebi recimo...ali ovde se ne prica o tome koliko ja kapiram, nego o ljudima koji zive na necijoj grbaci, pri cemu je u Srbiji najcesce necija grbaca upravo roditeljska.

I tu ima mnogo razloga i sve ih treba menjati. Po meni najveci razlog za zivot vecine na grbaci roditelja je u cinjenici da je u Srbiji sramota raditi. Dok u Americi, pa i pojedinim zemljama zapadne Evrope recimo imas kult rada, obde imas kult nerada. U sistemu vrednosti nije ustanovljeno da je onaj koji se satire od rada neko na kog se treba ugledati bilo kojim poslom da se bavi, ali je itekako ustanovljeno da se ne treba muciti. Vrlo je malo roditelja koji svoju decu ne teraju da zavrse fakultete, ali ne da bi vise znali, nego da se ne bi mucili kao oni. Vrlo je malo dece koji ce iz takve sredine izaci sa zeljom da naprave nesto u zivotu. Ovde klinci nemaju velike snove, a jos manje ideju da krivca treba traziti u sopstvenim redovima.

Daleko do toga da je problem ako je neko odlucio da zivi sa roditeljima i sa njima deli troskove, poslove, obaveze...uostalom i sam zivim sa ocem i ne mislim da je problem u tome jer se apsolutno ne zalim i to je moj izbor. Problem je pre svega u ljudima i mislim da o njima ovde pricamo, koji zive sa roditeljima i sve vreme kukaju kako samo cekaju da zarade (nemaju pojma kako, nekom prevarom, kladionica, loto, sta god) da mogu da kupe gajbu pa da se isele jer ih roditelji nevidjeno smaraju. Pod smaranjem se upravo podrazumeva da ne mogu da privedu devojcicu kad pozele, da ne mogu da vare sa ortacima u sobi po celu noc, kenjaju im sto spavaju do 3 popodne. Samostalan zivot upravo zamisljaju na taj nacin, ne kroz obaveze koje bi imali jer oni nisu ni svesni obaveza. I nisu svi oni studenti (i ako jesu tzv su veciti), nego gluvatori kojima je ispod casti da rade kao konobari ili bilo sta...ma nece bre da ustaju iz kreveta za tu kintu jer ne mogu sa 2 dana rada da rese sve svoje zivotne probleme....ma nek idu bre u pizdu materinu, dugo sam ih zalio, sad mi stvarno puca ***** za njihove izgovore i prenemaganja...nek mrze kog hoce, nisu in mi politicari krivi, niko zivi...krivi su oni i krivi su im roditelji jer su ih tako vaspitali.

Što se tiče veš mašine, od ovog ne može biti gore: http://www-personal.si.umich.edu/~jb...rnlaundry.html (via Svakodnevnica)

Vidim da svako ima svoje stavove koje tesko menja. Retko pominjete vaspitanje kao moguci poticaj odluci da li ce se neko osamostaliti ili ne.

Mislim da je vaspitanje vazno, da li ce neko osecati potrebu da se osamostali, ili ce ostati ziveti sa roditeljima.

Recimo, brat i ja smo ziveli u razlicitim vremenima odrastanja (stariji je od mene 7 godina, ja sam imao 18 godina 1990. godine), a proces osamostaljivanja je bio slican, uprkos razlicitim zivotnim uslovima. Obojica se brinemo o sebi od 18. godine.

Bluesman pominje da ne treba pricati o individualnim primerima, jer su svi razliciti. To je tacno, ali zasto su razliciti? Da li je tu mozda krivo vaspitanje, kolektivno misljenje (ako takvo postoji), ili ... ?

Aman ljudi, zar sam ja jedina budala koja pažljivo čita tuđe postove? :)

zigore, ja kažem da ne priča o primerima jer je počeo da navodi primer Karađorđa ... aman-zaman... jel' ste bre normalni?

Ja pričam da ne treba da živi na grbači roditelja, a on mi priča kako je moguće da živi na spratu iste kuće pa da bude samostalan. Jel' smo počeli da se podjebavamo? :)

što kaže djoca, pričam o situaciji gde ako ne misliš da spavaš do 3 popodne moraš da misliš da naviješ sat a ne da računaš da će mama da se seti da te probudi uz kafu i novine. Ako misliš da igraš kladionicu da razmišljaš ako ti pukne "sigurica" možda nećeš imatu sutra za klopu, a ne da znaš da "ionako nisu tvoje pare". Pričam o odgovornosti. O nečem što teško stekneš ako si izdržavano lice.

citam celu temu i slazem se skoro sa svima :)
licno mislim da je bolje i zdravije osamostaliti se. Opet, ima slucajeva kad to nije najbolji izbor, ali mi o njima i ne pricamo (koliko shvatam, to je problem nerazumevanja u temi)

ijao, ovo je toliko tacno da .. da me sramota
takodje kult neznanja i sl (mada ovo nije samo kod nas)

Dobro, bluesmane, ti pričaš o čemu pričaš, ali originalni članak B92 priča nešto drugo, a i boccio (kome sam odgovorio onim navođenjem Karađorđa) eksplicitno reče da je iseljavanje iz roditeljskog doma "mera zrelosti i samostalnosti".

Dakle da rezimiramo: življenje na grbači roditelja u 30-oj ako si zdrav i prav je stvarno za osudu, ali život pod istim krovom sa roditeljima ako izdržavaš sebe (ili ponekad i njih) nije, pa je malo neprimereno praviti generelizacije tipa: ako stanuješ sa roditeljima onda si nezreo.

Može? :)