Pozdrav svima.
Iz licnog i mnogih drugih primera porodica koje znam, sva 'sudbina' deteta se odredjuje u porodici. Nema te lose uciteljice koja ne moze biti zamenjena premestanjem deteta u drugu skolu, cak i ako to zahteva dodatni napor roditelja i deteta. Ako dete oseca sigurnost i poverenje u porodici, nece ga mnogo povrediti omalovazavanje ucitelja u skoli, tako cest oblik psihickog zlostavljanja u obrazovanju o kojem se tako malo govori.
Sto se tice privatnih skola u ovoj zemlji, mislim da bi morao da se zesce udarim u glavu pa i da pomislim da saljem dete u privatnu skolu. Ako to ima ikakve veze sa nekom selekcijom ili elitizmom u ovom drustvu, kao pasivni ali prilicno zadovoljan posmatrac sveta oko nas, mislim da bih samo naudio svom detetu. Naravno, moje iskustvo je ograniceno posto sam isao u seosku skolu, a potom, posto sam bio izbacen iz osnovne skole u kojoj i danas rade moji roditelji, umesto u sabacku Gimnaziju, za kaznu, isao sam u tehnicku skolu u Obrenovac, jer u Obrenovac iz mog sela niko pre mene nije isao, ali, bez obzira na to, ne mislim da bih prosao bolje nego sto jesam, da sam isao u priznate skole u Beogradu ili Novom Sadu.
Mislim da je najvaznije vratiti igru u skolska dvorista, malo smeha, naivne decje trke, dreke, gurkanja, sakrivanja (dodaj po zelji). Ako se ovako nastavi, bice vise zivotne radosti u nama sa 50-60 nego u nasoj deci sa 20-30.
I da dodam, niko nije pomenuo elemenat srece na putu institucionalnog obrazovanja. Uz malo srece, par okolnosti koje se lepo poklope, dete moze lepo da napreduje i u sasvim obicnoj skoli.
|