Primer iz mog autobusa
Od kada sam se osamostalio (a ima tome već skoro 8 godina), najveći broj komentara bio je na temu: uuuu boli te uvo, možeš da privodiš ribe kad 'oćeš.
Na žalost, takva je percepcija likova koji žive
na roditeljima
(ovde bih razlikovao ljude koji prave
izbor da žive sa roditeljima).
To je taj doživljaj samostalnosti u Srbiji. Citiraću SMF, ko razume, shvatiće...
...Gajba mi je prazna, matorci na putu, došlo mi je društvo da cirkamo ljutu...
Znači nije problem u tome da li se može, hoće, ume, nego je problem u načinu na koji se tumači samostalan život. Uglavnom se to svodi na, kako neko reče, vikendašenje kod roditelja za pare, klopu, pranje veša,...
Ali, svako treba da živi onako kako misli da mu je najbolje (al' sam pametam u p.m.
), samo naravno tada ne bi smeo da se buni i pljuje po svemu, naročito ne po onome što može da promeni, a neće. Ovde pišem u muškom rodu, ali zarad rodne ravnopravnosti
dodaću i veliki broj ženske populacije, koji se u ovom smislu mnogo ne razlikuju od muškaraca. Suštinska razlika je što žene čekaju da se dobro udaju (what the hell is that????), a muškarci, smenu na čelu porodice
(koristim termine muškarci i žene, jer ko prevali 30-tu, teško može da se naziva mladićem ili devojkom, ili može?
)
Na žalost, to je neko bi rekao naša, a ja kažem nečija, realnost i malo šta će kojekakve ankete tu da promene. Mada otkako sam u civilnoj vojsci smaračini, počeo sam da cenim ove što po ceo dan sede pokafićima i ništa ne rade, nije ni to lako
) Nije nego...
poz,
GR
individualista