[bluesman]

Dan drugi

Preskočili smo uvodni chit-chat i krenuli od prve potencijalno interesantne priče, Leah Culver (Pownce, cofounder and lead developer): Web apps dos and don’ts – Practical Lessions we learned.

Priča je prilično tehnička, sajt je razvijen korišćenjem Django, a za desktop aplikaciju su koristili Adobe AIR. Cela priča zvuči kao samohvalisanje kako je mali tim, sa puno snage i truda uz kratak rok od 4 meseca i samofinansiranje uspeo da podigne sajt. Koristili su totalno open source rešenja. Bottomline je priča o maloj devojčici koja je krenula da studira jedno pa je onda shvatila da je prirodan talent za programiranje, odlučila da postane web developer. Tako je uz gomilu open source rešenja napravila kompilaciju pretočenu u sajt Pownce. Ja sam razočaran. Hajde da čujem napokon nešto što ne zvuči „ja, pa ja...“, ovo mi sve više zvuči kao „hollywood stories“, odnosno „kako je sniman film ...“. Ova devojčica verovatno ima manje znanja od prosečnog developera u srbiji, a sigurno mnogo manje iskustva, samo je imala neviđeno puno sreće da se nađe sa pravim ljudima u pravo vreme. Jedino što je povezuje sa geekovima je način na koji se oblači.


Zatim je na scenu izašao Dave Morin, senior platform manager from Facebook, ubedljivo najbolji govornik do sada, toliko dobar da bi lako mogao da prođe kao odličan političar, ali kao i svaki političar, puno je izgovorio ali ništa nije rekao. Pričao je o facebook, malo statistike, šta sve imaju, koliko korisnika, koliko su porasli, koje sve features imaju, kako su #2 po broju pageviews odmah iza google, kako su sjajni, fenomenalni, jedni i jedini, ali osim toga ništa što bi me stvarno zainteresovalo. Ok, kao što sam pretpostavio napravili su svoju verziju JavaScripta (FBJS), svoju verziju XML (FBML) i svoje verzije manje više svega što koriste, pa mi je bilo interesantno stoga što postaje očigledno da kada sajt naraste jednostavno preraste postojeće tehnologije pa se autori dovijaju tako što izmišljaju svoje verzije. Kada je upitan da li će možda da „puste na ulicu“ te svoje verzije, očekivano je rekao „ne“. Šta više, na sva pitanja je odgovorio „o tome ne mogu da vam pričam“, čak i na „bezazleno“ pitanje „kakvi su facebook planovi za budućnost“ odgovara sa „We’re very excited about our future but that’s something I can’t talk about”.

To me je prilično iznerviralo, ne toliko što sam očekivao da otkrije sve planove već samo finale je bilo u stilu cele priče “mi smo super, ali to je sve što mogu da vam kažem”. Odlučih da promenim salu, pa svratih u entrepreneur deo da odslušam nešto korisno, …ako je moguće… please? Nisam zapamtio ime ali sam posle 5 minuta slušanja hindu-engleskog čuo da je čovek izgovorio rečenicu: “Dakle, sve što vam je potrebno za uspeh je puno rada i da imate sjajan tim oko sebe”, odmah sam se setio Bilija Pitona i čuvenog “’ajde?”, brzim okretom sam pobegao iz sale.

Iskreno, tu mi se negde i prelila čaša, pa sam se spakovao, otišao na ručak, i kasnije proveo celo popodne šetajući od Tower Bridge do Cannon Street sa obe strane reke, ako ću već da gubim vreme – bolje da to sam sebi radim nego da dozvolim to drugima.

Hajde da vidim sutra i taj workshop, valjda će nešto korisno od toga da ispadne.