[kai]

Cvele: slazem se sa tobom, osim u pogledu termina bubble. Bubble je termin koji se koristi u ekonomiji, i kao i startup, mora imati odredjeni prefiks. Tako je i nastao izraz dot-com bubble. Medjutim, u domenu ekonomije, bubble se odnosi na "maniju" spekulisanja, usled koje se akcije vrednuju mnogo vise od njihove prave vrednosti. Analogno tome, izraz dot-com bubble se odnosio prvenstveno na pojavu spekulacije sa akcijama internet kompanija koja se odigrala na berzama, gde su se akcije mnogih firmi u povoju (da ne kazem startup-a), vrtoglavo rasle i isto tako, kao balon, pucale. Dakle, bubble je bio posledica spekulacije sa akcijama gomile internet kompanija u povoju (startup-a).

Ali back to topic. Dakle, start up kao sto samo ime kaze znaci zapoceti nesto. Bilo da je metalostrugarski, klesarski ili internet business. Zato se cesto ispred samog naziva startup ubacuje tip posla, te je ispravnije reci internet startup, itd. E sada, vreme je zaista novac. Ekonomiju pokrece novac, a novac je naravno merilo vrednosti neke robe ili usluge. Samom cinjenicom da je za proizvodnju robe ili pruzanje usluge potrebno odredjeno vreme, materijal (u slucaju usluge vreme) se mora na odredjeni nacin iskazati - najcesce novcano. Dakle, kada govorimo o ekonomskim kategorijama, vreme je zaista novac.

Koliko je novca potrebno za web startup. To je po meni vec pitanje koje se ne moze standardizovati. AC je web startup, ali je u njega ulozen rad, vreme, znoj i test server. Blogodak je takodje web startup, ali druge vrste (uz naravno ulozen rad, vreme, znoj i test server hehe). Analogija je sledeca: industrija je internet, ali sam profil kompanije moze biti veoma razlicit. Primera radi: firma koja se bavi ugradjom vodovodnih cevi je takodje u industriji gradjevine, kao i firma koja se bavi investiranjem u nove objekte. Sve u svemu, startup troskovi, pardon, troskovi pokretanja biznisa (u periodu dok ne pocne da vraca ulozeno), variraju od kompanije do kompanije. Takodje, mislim da je bitna cinjenica da se startup moze realizovati po principu: koliko je jorgan dug, toliko se i noge pruzaju - tako da gornju granicu mozemo eliminisati, i pricati samo o donjoj granici, tj o minimalnim sredstvima potrebnim za ulaganje. U sustini, na kraju se sve svodi na proces budzetiranja, finansijskih projekcija troskova, planiranje prihoda, i analizu rizika.