Mislim da odlazimo daleko od originalne teme, ipak samo ukratko, da ti napisem sta mozes da ocekujes od deteta do 3 godine:
0-3 meseca - nisi jos ni svestan da imas dete, samo znas da moras da pazis na njega 24 sata, uglavnom ne znas ni sta hoce ni sta nece, treba ti sva savetodavna pomoc koju mozes da dobijes (naravno, bez baba i deda posto oni obicno lupetaju gluposti). Od bebe u tom periodu najvise sto mozes da ocekujes je da reaguje na tebe, da se osmehne... znaci to je jedina interakcija
3-9 meseci - dete pocinje da se sedi, moras jako da vodis racuna da se ne preturi, sto znaci da ne smes da skrenes pogled ni 2 sekunde ako si ga postavio na neki krevet
Dete pocinje da istrazuje sve, a kako istrazuje?
Sve stavlja u usta Jako voditi racuna da joj u ruke ne dodje nesto sto je manje od njegovih usta jer ce sigurno pokusati da proguta (slucajno ili namerno) - tako da price o cackalicama, kestenju... vode ka cedomorstvu
9-15 meseci: to je period kada deca puze a kasnije i hodaju - eto novih glavobolja. To je stalna trka sa detetom jer rusi sve sta stolova i istrazuje na isti nacin kao i ranije, to samo znaci da je velika sansa da se povredi. Nikako ne smes da mu dajes bilo sta sto moze da proguta, cak i kada sedis pored njega jer se sve desi u milisekundi, nemas vremena da reagujes. Posto ti je savijena kicma non stop, molis za predah, na svu srecu bar spava celu noc pa se "bebi tiranija"
nastavlja samo preko dana. Tada ti tako dobro dodje da mozes da ga stavis negde gde ce biti miran i bezbedan i da provedes bar 15 minuta sam sa sobom.
1.5-3 godine: dete pocinje da "se igra" odnosno ume da se zaigra bez tvog animiranja, recimo sedne da crta, slaze kockice ili nesto slicno, pocinju da se razlikuju decaci i devojcice po svojim afinitetima, ali opet ti moras da budes uz dete skoro konstatno. Uglavnom od prvog dana "jedva cekas" sledeci korak, u pocetku si jedva cekala da pocne da sedi, pa onda da puzi, pa onda da prohoda, pa si onda priklinjala dana kada je prohodalo
pa onda jedva cekas da poraste da moze sam da piski, kaki, pa da kaze kada je gladan, zedan... ceo zivot se svodi na "e kada dete .... svanuce mi" a ti u stvari shvatis da svaki taj dogadjaj samo donosi dodatne glavobolje za tebe
Odrastanje tvog deteta je divno, fenomenalno, ali je jako naporno. Onda sebe uhvatis da nisi ni blizu onoga kakav si se zamisljao pre nego sto si dobio dete. Najveci poraz dozivis kada uradis nesto pa prepoznas u tom postupku svoje roditelje, odnosno nesto sto si rekao da nikada svom detetu neces da kazes, uradis,... na kraju moras da se pomiris sa tim jer si ipak samo covek sa odredjenim limitima kome je potrebna sva pomoc koju moze da dobije, makar bila i od beby TV. Tacno je da je glupo prepustiti decu da sedi 12 sati ispred TV-a, ali opet to ne znaci da je TV zlo. Kao i u svemu u zivotu - treba naci meru - ne preterivati ni sa cim, odnosno izbegavati ekstreme.
Moram samo da napomenem, da iako smo procitali gomile literature, narocito sa prvim detetom, ne mislim za sebe da sam ekspert, pa nemoj da shvatis ovo kao pametovanje, ja ti samo prenosim svoje iskustvo posto u tvojim recima prepoznajem sebe pre nego sto sam dobio decu