Citat:
Originalno napisao Misha
Ok, ajde dokazi mi postojanje ljubavi?
|
Samo da prokomentariše ovo (koristiš se klasičnim metodama tipičnih za vernike)... ljubav je nešto što se oseća, psihofizičko stanje, dokazano je i teorijski i praktično i zasniva se na dobrim emocijama, dok se osnove religije zasnivaju na zastrašivanju i strahopoštovanju prema nečemu što ne može ni da se vidi, ni da se oseća ni da se dokaže postojanje istog, osim ako reči samozvanih "božijih poslanika" ne svhataš kao krajnji i nepokolebljivi dokaz.
I hrišćanstvo je bilo u početku samo sekta, zašto su sada toliko agresivni prema nekim novim sektama? Kaže se da su se hrišćani namučili kroz ostoriju dok nisu dobili priznanje, a onda su postali gori od svojih tirana, spaljivali sve koji ne misle isto, naturali im da veruju u iste stvari, vodili ratove porkštavanja, po čemu su bolji od Pontija Pilata? Zar se mesija / sin Božiji ne buni zbog toga?
Što reče ivanhoe, prvih par vekova hrišćanstva je proteklo u međusobnom ubijanju dok nisu našli jednog "korektora i lektora" koji je od nekoliko desetina postojećih jevanđelja napravio jedno, koje može da se zove "prečišćena verzija", odnosno cenzurisano. I to je onda natureno kao krajnja i nepokolebljiva istina. Da li zbog istine ili zbog moći?
Religija je spas očajnika, poslednja slamka, znam, i ja sam se u jednom kratkom periodu hvatao za tu slamku jer sam bio u bezizlaznoj situaciji, ali edukovan čovek tu nikako ne bi smeo da traži svoje odgovore.