Koliko vrediš? (Sve za pare)

[mungos]

Sinoć sam pročitao ovaj iz duše napisan Draganov tekst, i mislim da treba obavezno i ovdje da se pojavi i prodiskutuje na forumu, copy/pastujem ga u punom obliku.

Koliko vrediš? (Sve za pare) 24.08.2005
http://dnevnikeklektika.com/blog/kol...s-sve-za-pare#


Poslovna etika-nedostatak iste i moja trenutna usrana situacija. Tragam za izlazom i odgovorom na neka meni trenutno veoma važna pitanja.

Od nedavno do mene pristiže jedna dilema sa kojom definitivno moram da se suočim. To je naravno odluka o naplati posla i samom načinu naplate.

Prvo što me muči je to da nisam dovoljno dugo u ovom poslu, pa ne mogu baš sa sigurnošću da odredim svoje repere (ne "repere"), a drugo je to što stvarno ne želim da oderem nekog i ispljunem mu cifru da mu vilica lupi o pod i time ne učinim dobro ni meni ni klijentu, a ispadnem grande pičketina. Ne želim da budem onaj za kog će reći "Jedan mi je tražio {cifra ovde}, nije normalan - majmun." Neću da postanem ta priča.

Znam sve priče "...ako ne znaš koliko da tražiš, nemoj ni da tražiš", ne pričam o tome. Hteo bih da potegnem temu o iskrenosti u naplati.
Poslovna etika (iliti nedostatak iste).

Nisam od onih koji samo hoće da urade-uzmu pare i okrenu leđa. Ako nešto mogu da kažem je da se stvarno trudim oko svakog posla koji uzmem. Za neke mogu da kažem da sam mogao uraditi bolje, neki su bili moj vrh u dato vreme, ali ostaje istina da sam se uvek maksimalno potrudio u skladu sa vremenom i okolnostima u datom trenutku. Nikada nisam obećao nešto što sam znao da ne mogu da uradim.

Sada dolazi problem. Ja sam iskren sam prema sebi. Ne lažem sebe da se trudim, već se stvarno trudim. Ja znam da ne lažem klijenta, ali on to ne zna. Ne može mi svaki klijent biti prijatelj, pa da se razumemo u startu.

Pretpostavljam da ono što hoću da kažem je da nisam navikao na hladne poslovne odnose. Ja jednostavno ne znam da se postavim kao baja i da budem mufljaga i dripac, tj. ovde bih trebao reći veći dripac od njega i namazotina.

Ne volim kada neko misli da ga zavrćem, ne volim kada neko misli da ga farbam i zavlačim, jer stvarno to ne radim. Ne volim kada neko misli da radim isključivo za pare.

Za jedan projekat nedavno sam ponudio izvesnu cifru, koja znam da je barem duplo manja od prave (koja je prava?), moram priznati i zato što mi se sam projekat svideo, ali i zato što ću za koji dan početi da jedem đonove. Ne, zezam se, istina je da gori pod nogama, ali bilo je i gore, nije to poenta.

I sada, klijent umesto da prepozna taj gest, on se tako postavi (zbog moje niske cene) da je ispalo kao da su se oni sažalili na mene, pa eto kao, uzeće mene za posao.

I ne samo to, tretiraju našu saradnju kao da se radi o ne-znam-ti-ja-čemu i kakvoj velikoj stvari, tj. tako tretiraju svoje, a mene, kao da mi svakom mogućom prilikom daju do znanja "znaš, nije to tvoje baš dovoljno dobro za nas."

Mislim ne mogu da vam opišem osećaj. Ja nisam onaj koji se svađa, pogotovo ne oko novaca. Meni je bitan princip, držanje, moral (ne u hrišćanskom smislu). Gde je poverenje kod nekih ljudi? Jel je ovo čest slučaj sa klijentima ili je meni samo tako zapalo?

Koliko god ja odbijao da priznam i pojmim, ljudi su stvarno kurve i gledaju prvo (i samo) svoju bulju, a druge sve ko jebe. Krajnje bezobzirno. Ja ne želim tako, hoću ispravne odnose, da se gledamo ravnopravno i sa poštovanjem.

Ljudi-mene ovo nervira.

Dakle moje pitanja su:

* Kako u startu oceniti ljude i odabrati pravi stav?
* Kako prepoznati s kim se ne uplitati u posao u startu?
* Kako se suočiti sam sa sobom ako moraš da ideš ispod sebe? Da li ići ispod sebe? Zbog koga/čega? Da li uopšte treba imati nivo u ovom poslu?