I posle tridesete sa roditeljima

[Petar Marić]

Ček malo, poveo si roditelje u u Češku sa sobom? Cool, kako ti je uspelo?

[jablan]

Kahm, rekao sam retorički... Samo ne volim kad mi neko nameće životni stil, a tekst sa B92 je napisan stvarno tendenciozno...

Osamostaljivanje ne znači samo odvajanje u zasebnu stambenu jedinicu. Neophodna je psihička i fizička zrelost...

Mislim, šta hoće da kažu ovim, da su oni koji ostaju kod matorih automatski psihički i fizički nezreli?

[zextra]

Naravno da nisu, samo je za pravo osamostaljivanje (da ne zavisis BUKVALNO ni od koga) potrebno vise od kesha kojim ces da placas troskove.

[bluesman]

jablane, nemoj da me razočaravaš Pitaj bilo koga ko ima svoju porodicu i živi sa roditeljima da li bi rado zapalio odatle (ili zapalio roditelje )

[Dragi Tata]

Auuu, e pa milo mi je ako su se stvari toliko izmenile u Srbiji od kad sam otišao. Kad sam radio kao "saradnik za naučno-istraživački rad" na mašinskom fakultetu u Kragujevcu, samo u par navrata sam "preskočio" 100 DM mesečne plate, a za najgoru rupu je trebalo bar 80 DM.

Ipak, i dalje smatram da stvarno mnogo sole pamet ovi sa B92 (kao i obično, uostalom). Ako nekom odgovara da živi sa roditeljima to je njegova lična stvar i kraj priče.

[jablan]

Jeste, ali je način pisanja članka takav: pišeš o tom "problemu" zajedničkog života (koji btw. uopšte nije problem) i kao uzgred navedeš da je za osamostaljivanje bitna zrelost (što je za problematiku apsolutno nebitna činjenica). Automatski si implicirao da su oni koji ostaju zajedno nezreli.

@bluesman: Vidi, u ljudskoj je prirodi da se žali na nešto. Onaj ko živi s matorima žaliće se kako ga smaraju, onaj ko živi sam žaliće se kako mu fali kevina sarma.

DT kapira šta sam hteo da kažem. B92 ovde stvarno soli pamet bez potrebe.

[conica]

ne vidim da je "zalba na nesto" normalna stvar.
Ako si se odselio, sta ima da se zalis...tvoja odluka (uglavnom)
cinjenica je samo da oni koji su sa roditeljima ZATO STO nemaju bla bla bla, po meni definitivno spadaju u grupu nezrelih (ne u negativnom nego u cinjenicnom smislu)
znam ljude koji ne prestaju sa kukanjem, a na apsolutno svaki iole konstruktivan predlog koji zapocinje sa "a sto ti ne bi..." imaju 1001 odgovor koji zapocinje sa "to ne mogu jer...."
zitav zivot im je jedan veliki izgovor...tuga.

cinjenica je da je osamostaljivanje postepen proces, ako neko nije voljan ni da pokusa, taj najverovatnije u zivotu nece umeti da se izbori sa iole vecim problemom samostalno...a tate i mame nece biti doveka.

Ja sam do nedavno zivela u stanu koji sam malo placa i bio je super. Gazdarica ima sina mojih godina i cerku nesto mladju. Njih cetvoro su ziveli zbijeni i delili sobu u malom stanu. Na moje pitanje zasto se neko od njih ne doseli u ovaj stan, gazdarica je rekla sledece: "pa prvo pitanje mog sina bilo je a ko ce da mi kuva..."
i sta reci....

[cvele]

Prva stvar koja mene prilicno nervira jeste cinjenica da >>uglavnom<< ljudi koji i u 30oj zive sa roditeljima su isti oni koji 24h dnevno sede na klupicama, dangube ili u najboljem slucaju nekad, kumu, prenesu koji dzak brasna za 1000din.

Ti isti ljudi pljuju po svemu, po roditeljima (svojim), pozanicima (likovima iz kraja kako ih nazivaju) kojima ide bolje nego njima, po politicarima, po medijima, po poslodavcima... i na kraju po zivotu.

Opet ti isti ljudi ce za 15ak godina, ako im kum neda stalan posao nosaca dzakova, postati opterecenje za sve oko sebe, drzavu, "likove iz kraja". To je sloj drustva koji je ostalim ljudima stavlja okove.

Slozicu se da nisu svi slucajevi zivota sa roditeljima isti, ali mogu da garantujem da je 80% tako.

@Jablan, @Dragi Tata
Nema nista lose ziveti sa roditeljima ako ti to odgovara, ali ovde nije poenta samo ziveti sa roditeljima vec ziveti OD roditelja. Neshvatljivo mi je da neko u svoji 30 moze sebi da dozvoli da zivi od kevine i caletove penzije! ako neko i odluci da zivi sa roditeljima u najmanju ruku treba da se samostalno izdrzava, a pozeljno je da on sam pomaze svoje roditelje umesto oni njega.

Oko Srpskih tradicija...
Mnogo je tradicija u srbiji, jedna od tih tradicija jeste i Rat, pljuvanje po svakome i svemu, velicanje sebe... itd. Jedine stvari koje nikada nisu niti ce, koliko vidim, postati deo tradicije jesu Odgovornost i Rad.

[Dragan Babić]

Nisu sporni ljudi koji mogu a ne moraju da pale iz gajbe i da se osamostale, već oni koji to ne čine uz izgovore.

Ja kapiram da je za osamostaljenje potrebna petlja, čvrsta odluka i guraj jebiga. Ja sam imao tu sreću da sam nasledio gajbu, ali daleko od toga da cvetaju ruže, ali to nije poenta sada.

Tužno je to što je psiha omladine u takvom stanju da je lakše okriviti nekog drugog za to stanje u kome se nalazi. Jebiga, bilo je sranja, i svi su bili u sranju, nije se samo tebi dogodilo. I biće sranja još više, i šta ćeš onda opet da kukaš?

Svi na osamostaljenje gledaju kao na nepotrebni ekstra trošak, a niko na to ne gloda kao na ostvarenje jednog cilja u životu, na uspeh. Rezoni su ljudima danas jako niski, "gazde" im zapuše usta sa po 200-300 (ili sličnom sumom koja ovde uopšte nije bitna) eura i oni ćute i srećni su što su dobili i toliko.

Evo baš sam juče bio u kraju, vidim neki bosanci podigli kućerinu pored puta, ono je ogromno, i kladim se da će četiri kolena te porodice da živi tu. Meni to jednostavno nije ok, nazovite me "urbanim" ili "odrođenim".

[jablan]

Ama, ja samo imam protiv što se u izvornom članku, a i u većini reakcija ovde, život sa roditeljima shvata kao apriori nešto loše.

Reći ću vem nešto. Dok sam studirao, a verujem da ni sada nije mnogo bolja situacija, jedan veliki procenat studenata ili "studenata" činili su ljudi koji su se, jelte "osamostalili", to jest živeli odvojeno od roditelja, a svoj dan provodili motajući džointe, igrajući counterstrike i tamaneći pivo po sobicama studentskih domova. I šta sad?

Preduzimljivost (a to treba da je poenta članka i teme) nema puno veze sa time da li se živi zajedno ili odvojeno od roditelja. Dosta je porodica u Srbiji, i u ruralnim i u urbanim sredinama, gde sin nasleđuje posao (najčešće zanat) od oca i svi lepo žive i zarađuju zajedno. E na to treba da budu upereni ovakvi članci, a ne na prozivanje svih koji žive zajedno. Dakle, preduzimljivost, a ne osamostaljenje.